четвртак, 01. јун 2017.

Stvari fale kad ih nemaš

Danas sam odlučila da posetim svoju osnovnu školu. Da vidim kako je, šta radi. Da li je novi učenici nerviraju, i da li ima petica. Kako su takmičenja, i kako je život. Ima li dovoljno osmeha. 
Prošetala sam onim istim hodnicima. I ušla u onu istu zbornicu. Pogledala se u ono isto ogledalo, i zakoračila u onu istu učionicu. Javila se onim istim profesorima, i sela u onu istu klupu. Kupila onu istu žvaku, i prošla pored istog plakata. I sve je bilo isto. I sve je ostalo isto.


Oduvek sam žurila da završim školu. Samo čekala momenat kada ću napustiti osnovnu. Međutim, sada kada pogledam, ne znam zašto sam to radila. Tek sada shvatam koliko je taj period bio lep.
Svaki dan sam ulazila na taj ulaz. Svaki dan sam sedala u istu treću klupu do zida, sa svojim drugom. Svaki dan sam slušala njegove šašave priče. Svaki dan sam mu dopuštala da se šali na moj račun.
Svaki dan sam odgovarala, ili imala kontrolni. Svaki dan sam kasnila. Svaki dan sam mislila da sve znam, da bih kasnije shvatila da i nije baš tako. Svaki dan sam sedela u kabinetu za engleski jezik. Svaki dan sam pevala, i svaki dan sam bila nasmejana. Svaki dan je bio ispunjen.


Školska prodavnica još uvek prodaje one iste žvake sa ukusom limuna. I dalje stoji moj plakat u holu škole. A i moj potpis u levom uglu klupe je tu. Broj pločica u hodniku se nije promenio, kao ni stari prsluci koje su dežurni učenici nosili. Bista našeg pesnika nepomično stoji na ulazu u školu. I ribice u akvarijumu veselo plivaju. Boja zidova je boja breskve baš kakva je bila kad sam je poslednji put videla. Stolice su iste. I krede. Čak i one su iste.


Sve je ostalo isto. Osim u jednom. Sve to isto više nije bilo moje isto. Nekada sam ja bila ta koja je skakala po školskim hodnicima, ta koja je učestvovala u svim priredbama, ta koja je čekala ispred zbornice da uzme kartu iz geografije.
I onda pogledam oko sebe. I dalje deca trče po učionicama, i dalje neko plače u wc-u, i dalje se tračevi šire hodnicima. Samo što to više nije moje društvo. Više nismo mi ti koji pravimo smicalice, više nismo mi ti koji se grle po hodnicima i više nismo mi ti čiji glasovi vijore učionicama, dok profesori pokušavaju da nas nauče nečemu. I te stvari nedostaju. Nedostaju mi časovi provedeni krijući telefon od nastavnika, hladni zimski dani grudvanja, sahrane koje smo pravili....


Koliko god ja govorila da ne volim svoju osnovnu školu, kada se ponovo nađete u toj zgradi, nemoguće je da vas ne sustignu emocije. Jer osnovna škola će ostati vaša. I zauvek ćete imati taj osećaj da ste došli u nešto svoje. Jer ste odrasli sa tim ljudima, i oni su propratili vaš razvoj, od jednog detenceta do već velike osobe sa svojim stavom i mišljenjem. Zato i želim da im zauvek budem zahvalna. Moja prva godina srednje škole, je lepša nego cela osnovna škola, što se tiče ljudi oko mene. Ali nikada neću zaboraviti dane provedene u osnovnoj, i osobe upoznate u njoj.
Tačno je da sam dosta puta bila ljuta, razočarana i povređena od osoba od kojih to nisam očekivala. Ali isto tako, da nije bilo svih tih osoba, ja ne bih danas bila ovakva kakva jesam.
Ne bih bila ovako pozitivna, ne bih beskrajno verovala u sebe, i ne bih  bila tako otkačena. Ne bih umela sebe da odbranim u neprijatnim situacijama, i ne bih umela da pričam bez prestanka.
Da nije bilo osoba boljih od mene, ne bih naučila da se borim za svoje ciljeve.Imala sam svoje trenutke slave, gde je cela škola gledala u mene, ali imala sam i trenutke kada sam morala da se suočim sa činjenicom da možda ipak i nisam najbolja u svemu.


Nedostaju mi ljudi, nedostaju mi osmesi, nedostaju mi čak i svađe. Želela bih samo na jedan dan da se vratim u svoju staru klupu, da samo još jednom čujem propalu drugovu foru, i da po poslednji put budem voditelj na školskoj priredbi. Ne bih menjala sadašnje odeljenje ni za šta, ali ne mogu sakriti sva svoja osećanja kada sam ponovo kročila u staru zgradu.
Kroz srednju školu samo prolazim. Ja sam jedna od 270, koliko nas ima u generaciji. Niko nema sa nama taj odnos, da osećate tu povezanost sa profesorima. Ali naviknete se i na to posle nekog vremena. Samo što će zauvek ta vaša zgrada osnovne škole ostati upamćeno mesto pre svega u vašim srcima. ♥

четвртак, 20. април 2017.

Promena života

Svašta se izdešavalo u poslednja dva meseca. Znam da sam neodgovorna, znam da sam lenja, znam da sam neredovna....  Oko toga nema rasprave. I ne planiram da ovaj post posvetim mom pravdanju, jer nema potrebe za tim. Jednostavno, samo želim da vam kažem moje mišljenje o svemu što se dešava, jer i dalje prvenstveno planiram da budem iskrena ovde. Svejedno je, da li će moje mišljenje uticati na vas ili ne, ja ću pokušati. Previše volim ovo mesto, da bih tek tako lako odustala od njega.


Dugo nisam pisala. Tačan razlog ne mogu navesti. Imam dosta obaveza, ali imam i slobodnog vremena. Ako ništa, trudim se da ga imam. I trudim se da svoje vreme dobro rasporedim, da bih često bila slobodna, za duge razgovore sa prijateljima, šetnje parkovima, i između ostalog, gledanja YouTube videa. Jer, da bih bila iole normalna, moram imati vreme samo za sebe i svoje potrebe.
I znam da bih trebala češće pisati, jer ima puno vas koji to očekuju od mene, a i ja očekujem od same sebe. Mogu reći, da mi nedostaje to vreme provedeno ispred računara smišljajući koji je najbolji način da napišem neku moju misao, i vodeći računa da li to što pišem ima veze sa vezom. Skoro pa sam zaboravila kakav je osećaj kucati na tastaturi. Sada je ona postala samo način lakšeg završavanja mojih seminarskih radova i prezentacija.


Ne pišem jer nemam inspiraciju. Jako dugo mi se nije desilo da mi iz čista mira padne na pamet neka odlična tema za pisanje. I da sednem za laptop, i da pokušam nešto da pišem.... Ne znam šta.
Pokušavam da se držim pravila kvalitet pre kvantiteta, jer prvenstveno smatram da moj blog zaslužuje samo najbolje postove, a samim tim i vi, moji čitaoci. Ne osećam nikakvo uživanje u pisanju tra la la postova, koji služe samo da prepune moj blog feed, i da daju prividno stanje moje redovnosti. Jer, ukoliko ja ne pišem postove u koje ću uložiti 100% sebe, i sa kojima neću biti isto toliko zadovoljna.... čemu? Blog je mesto gde sam ja ja. I gde mogu da se iskažem u pravom svetlu. Ako bih pisala postove da bih to samo obavila, bez truda i emocija. Ne znam.... onda verovatno više ne bih ni pisala. Tako da, smatram da je bolje 2 dobra i kvalitetna posta mesečno, nego 1001 wish lista, koju bih napisala radi reda. Prvo i osnovno, ja to ne umem da pišem, a i ne želim. Tako da, moraćete da se snađete sa manjim brojem postova xD


Osim toga, odlučila sam da promenim svoj način razmišljanja. Ponovo. Jer, mogu reći da se nerviram oko škole, iako sve na kraju ispadne kako treba, i završi se i bolje od planiranog. Ali, to je jednostavno jače od mene. Ja sam svesna da je nepotrebno nerviranje, da nije sve tako crno, da mi stvari idu i bolje nego što ja mislim. Ali, opet sam u stanju da me boli želudac danima, i da se osećam loše i da ne želim da pričam. Jer, eto. Ne znam ni sama više. Samo želim odmor od svega i svakoga. Trudim se da razmišljam pozitivnije. Ne ide uvek, ali pokušavam, zar ne? Iako moj mozak uvek zamisli najgori scenario, sreća je okrenuta prema svima nama, i samo čeka trenutak kada će procvetati. A za to treba biti strpljiv, jer dođe i to nekada. I to baš kad najmanje očekujemo.


Sredinom marta završila sam u bolnici na infuziji, zbog nekih stvarčica o kojima ranije nisam vodila računa. Dosta faktora je uticalo na moje tadašnje stanje, ali sada sam sasvim dobro, ponovo zdrava, ponovo srećna. Promenila sam život i u tom pogledu, jer sam počela sebi posvećivati nešto više pažnje. Nažalost, dešava se da se ne držim ranije obećnih dogovora, ali pokušavam to promeniti. Počevši od bloga. Zaista ne znam, koliko se mogu posvetiti blogu u ovom trenutku, ali mogu obećati najmanje 2 posta mesečno, jer smatram da ste bar toliko zaslužili. Krivo mi je zbog ovoga, ali nemojte misliti da sam odustala. Ne bih tek tako bacila dve ipo godine. Još uvek sam ovde, još uvek ću se truditi da budem što bolja, što vrednija. Ne dam se ja tek tako lako. xD
Da ne dužim više, sve sam rekla. Još jednom, zaista mi je neprijatno, ali pre svega žao zbog moje neredovnosti, koju ću pokušati nadoknaditi u što kraćem vremenskom periodu. I zaista bih želela da mi napišete u komentarima kakv post biste želeli, da bh eto vama učinila nešto, a i da biste meni pomogli oko inspiracije. Vidmo seee ;)


недеља, 19. фебруар 2017.

#KBLS: Intervju sa našim uzorom

Znam da svi sanjate o momentu kada ćete izgledati onako kako izgledaju današnje lokalne sejanke, tačnije kada će svi moji saveti prerasti u stvarnost. Baš zbog svega toga, ja sam odlučila da danas popričam sa jednom devojkom koja baš predstavlja sva naša očekivanja. Ona je odlučila da pomogne svim jadnim devojkama koje su očajne u pronalaženju svog sopstvenog stila. Medjutim, ona je previše kul, da bi bilo ko od vas znao njeno ime, tako da će biti poznatija po svom nadimku. 



Iva: Ćao! Drago mi je što sam te najzad upoznala. Čula sam, da si velika zvezda u svom selu, pa moram priznati da je velika čast videti te uživo. Pa, reci nam nešto o sebi. 

#Ja_biću_poznata: Pozdrav svima, dragi moji. Ne želim da govorim svoje ime, jer nikada ne znam da li postoji neko ko bi želeo da ga ukrade hihihih. Ja sam jedna lepa i uvek nasmejana devojčica, puna stila koja obožava da šljašti. Smatram da se jako dobro oblačim i šminkam za svojih 13 godina, i planiram da otvorim svoj YouTube kanal da bih pokazala, koliko sam ja divna. Opsednuta sam, naravno, instagramom i obavezno zapratite ja_biću_poznata. 


Iva: Ok, lepo. Pre svega, ispričaj nam nešto o svom stilu, i koja je tvoja omiljena kombinacija za svaki dan?

#Ja_biću_poznata: Moj stil je zaista jedinstven, i mogu se pohvaliti time. Nikad nisam videla da se neko oblači isto kao i ja, pa mislim nije kao da postoji još jedna svetska boginja mode. Ono što najviše volim da nosim jesu helanke, jer zaista smatram da svaka devojčica najbolje izgleda baš u svojim omiljenim uskim, crnim helankama. Moja preporuka je da one budu još malo izlizali, malo providne, jer ipak je naš glavni cilj je da privučemo pažnju, ma nebitno na koji način. A što da ne da se malo i promovišemo. Sve ostalo je manje više nevažno. Kada imate helanke, i neku dekoltiranu potkošulju, ma vi ste već topina bre!


Iva: Videla sam da si mnogo popularna na Instagramu, a znam da to moje čitaoce interesuje. Odaj nam tajnu, tvojih pratioca i lajkova.

#Ja_biću_poznata: Jaoj, uopšte ne volim da pričam o tome, jer eto neki će prozivati načine na koje ja postižem popularnost, ali pošto si me tako lepo zamolila, hoću.
Ok, prva i najbitnija stvar jeste, da se reklamirate. Znači ostavljajte spamove po svim poznatim profilima tipa like4like, share4share, follow4follow, i tako dobijate do nekih 1000 pratioca. Sve nakon toga, spada u čist profesionalizam. Slikajte se sa ružnim devojkama koje mrzite, I pišite opise kako se najviše na svetu volite. Poneka provokativna slika, razni neuspeli pokušaju twerkovanja, kao i depresivne slike na engleskom, gde ćete privući veći broj komentara jer će sve vaše “drugarice” komentarisati kako ipak niste same, i kako imate njih. Uff, gade mi se majke mi. Ali brate, koga briga za njih. Lajkovi su bitni hehehehe. Kako sam samo domišljata. xD


Iva: Iskorišćavanje ljudi, nije baš najsjanija stvar, ali ako ti smatraš da je to u redu. Tvoja odluka. Ali kad si već pomenula te tzv. prijatelje. Kakvo društvo imaš? I kako oni prihvataju svu tu buku koja se diže oko tebe?  

#Ja_biću_poznata: E, pravo da ti kažem, svi oni su samo ljubomorni. Mislim kako da ne budu.... Ja sam osoba koja treba biti uzor svima, pa ne bih bila u tvom postu da nisam.    
U svakom slučaju, omiljena sam u društvu, sa svima se slikam, i svi me taguju na slikama. Ah, samo da vidiš koliko komentara imam. I svi su oni mojo omiljeni, znaš kako to ide: topino moja, šuriš, srcee, bebo, vrištiš.... To mi tako ulepša dan, jer znam da me svi vole. I što više emoji-ja jer:
EMOJI-JI SU MAJKA! 
A ako mi neko nekad ne ostavi komentar, vredan mog pogleda, odmah ću mu dislike-ovati sve slike, i unfollow-ati ga, jer ne zaslužuje moje praćenje. Zamisli ti to. Hoće da ja gledam sve što objavlja, a nije ustanju da prokomentariše jednu sliku kako treba..... Kakvo nevaspitanje.... 



Iva: Još samo za kraj, reci nam, ko te inspiriše. Ko su tvoji najveći uzori, u jelte, bilo kojoj obasti?

#Ja_biću_poznata: Ah, odakle početi. Pa što se tiče mode, i stila, tu zaista ne volim da uzimam nekog idola, jer ja sam tako fešn fešn jes jes, i ne treba mi niko. Mada, evo, priznajem da ponekad vidim da neko nosi nešto i onda ja to malo ukradem, ali shhhh....
Ali volim Zorannah, smatram da je ona najbolja spisateljica koja je ikada postojala. Znači njena knjiga Life&Style zaslužuje Nobelovu nagradu, znači žena je topina.
I Mimi.... Mimi MercedeZ je ipak najveća boginja sveta. I ona nikog ne dira, dok poštuju njen zakon. Ona je, znači, likuša koja je jedna jaka žena, koja se bori za svoja prava, i koja može da živi i bez muškaraca. Ma da bre, devojko pokaži im kako se živi!
I verovatno tu ima još nekih ljudi koji zaslužuju mrvicu moje pažnje (ne sve naravno), ali sigurno nisu previše bitni čim ih se odmah nisam setila. OMG, kako je ovo dubokoumno. Moram odmah da postavim ono na tumblr, da mi svi kažu kako sam pametna. Mislim, ja to već znam, ali što da ne čujem i od drugih. xD

Nadam se da vam se dopao ovaj post. naša poznata lokalna seljanke, je bila jako srećna da da ovakav intervju. Ukoliko vam se ona dopada, i želite da saznate još nešto o njoj, obavezno je zapratite na instagramu i recite mi u komentarima o čemu želite da nas dve popričamo. Možda vam ona i odgovori na neki komentar ;) 


среда, 01. фебруар 2017.

Kako nastaviti dalje i nakon poraza?

Nisam verovala da ću ovaj post napisati tako brzo. Očekivala sam ga, ali ne baš sada. Ne baš ove sunčane srede, u povratku kući sa matematike. Sanjala sam ovaj dan, ali u mojim mislima izgledao je nedostižan. Izgledao je nestvaran. Srećom, sve se završilo kako treba, i danas sa ponosom mogu reći da sam uspela. Prevazišla sam svoja očekivanja, i pre svega strahove. Danas sa pravom, mogu reći da sam ponosna. :)


Nakon 8 godina, po prvi put sam se susrela sa nekim problemom u školi. Prvi put sam naišla na prepreku koju ne mogu tako lako preskočiti. I kako je vreme prolazilo, moje psihičko stanje se pogoršavalo, tačnije, sve više i više sam gubila nadu u sve što radim. Šta ako moj trud niie dovoljan? Šta ako sve ovo radim uzalud. Nije kao da vidim neki napredak. Samo sve više i više, iz dana u dan tonem. I ne vidim način kako da se iščupam iz blata u kojem se nalazim. Kako da pobedim nepobedivog neprijatelja?
Zamislite da se vi trudite da poletite, i stalno ste tu na granici. Taman što raširite vaša krila i podignete se sa zemlje, dodje neko i udari vas po glavi, rečima da ne znate ništa, i da se džabr trudite kad nećete uspeti.


Za vreme januarskog raspusta, osećala sam se skrhkano. Jedino o čemu sam razmišljala bila je ta jedna ocena, koja me je delila od nedovoljnog i odličnog uspeha. Neprestano sam razmišljala o mojoj kobnoj sudbini i šta treba uraditi da je iole popravim. Kako se boriti i koji put izabrati.
U tom trenutku mogu zaista reći da sam pala. Odustala sam od svoje borbe i već našla drugo rešenje za svoje probleme. Nisam više mogla da podnesem pritisak koji se vršio na mene. Kao da me neko guši. Kao da po poslednji put udišem kiseonik i to dosta bezuspešno.
Želela sam da se rat završi, makar po ceni moje predaje. Jednostavno, naišla sam na prepreku, ponuđena mi je pomoć da se ta prepreka odstrani, i ja sam odlučila da je prihvatim. Da odustanem, da odem u drugo odeljenje i da spasim svoje živce, i vreme.


Nakon nekoliko celodnevnih razgovora sa roditeljima, mišljenje mi se promenilo. Zašto bih odsutala? Sigurno je moguće pobediti. A uostalom, u životu ću naići na mnogo veće prepreke nego što je jedan profesor u srednjoj školi. Kada budem bila na fakultetu, i kad ne budem uspela iz prvog da položim neki ispit, neću moći tek tako da odustanem i kao naći ću neki drugi fakultet. Znala sam da moram nekako prevazići sve što se događa, zaboraviti na sve što se desilo, isplakati se, i reći sebi da moram krenuti dalje. Imala sam taj jedan dan kada nisam ništa radila, već samo.... razmišljala.
Da li ja zaista želim da odustanem? Da li želim da mu pokažem da ga se plašim? Da li želim da izgubim bitku? Da li želim da napustim ljude koji su mi dragi? I pre svega, da li želim sebe da izneverim?


Ne. Ne želim ništa od toga. Želim da pokažem sebi da ja to mogu. Da mogu da prevaziđem sve "probleme" koji se nalaze samo u mojoj glavi. Želim da ne odustanem. Želim da pobedim sada, da bih pobedila i u budućnosti. Želim da shvatim da ništa nije nemoguće, samo da je potrebno više
odnosno manje truda. Želim da uspem.
I jesam. Nakon dugih 6 meseci borbe, ja sam pobedila. Uspela sam dokazati sebi a i drugima da ja to mogu. Tačno je da sam uložila mnogo truda, ali isplatilo se. Ovo je možda jedan od mojih najvećih uspeha, baš zato što nisam odustala. Pala sam, i opet ustala. Znam da zvučim kliše, ali to i jeste najbitnija stvar. Zaista, ne sećam se kad sam bila ovoliko srećna. Prvenstveno sam zahvalna svojim roditeljima, koji su me motivisali da nastavim dalje, i koji su mi pomogli da prevaziđem sve probleme. Kao i svim prijateljima koji su verovali da ću uspeti, i onda kad ja sama nisam. xD

Poenta celog mog današnjeg posta je da ne odustajete. Znam da je teško, i znam da je najteži taj prelomni trenutaka kada treba da se trgnete i shvatite šta želite. Ali pokušajte da razgovarate sa nekim, i da pronađete nešto što će vas motivisati da nastavite dalje. Recite sebi da to tako više ne ide, i da ne želite da očajavate. Da planirate da ustanete i pokažete svetu ko ste i šta možete. Jer tako nastaju šampioni. Nema odustajanja, nema predaje. U jednom trenutku će vam se trud isplatiti. :)


петак, 27. јануар 2017.

Trendovi koje treba ostaviti u 2016!

2016 je definitivno bila godina trenodova. Uglavnom dobrih, ali nažalost postoji veliki broj onih trendova koji su bili popularni, ali su jednostavno posle određenog vremena smorili. I umesto da prestanemo da ih koristimo, i krenemo dalje u život, tražeći nešto novo i interesantnije, mi se neprestano vraćamo na njih, pokučavajući da ih vratimo u modu. E pa, ne ide to više tako. Moramo napraviti prekretnicu i životu, i ostati otvorenog uma prema novi stvarima. Tako da, hajde da se podsetimo prevaziđenih trendova iz 2016, koji se (nadam se) neće ponovo javiti u ovoj novoj, lepoj 2017. :)

Dab



Priznajte, da ste bar u jednom trenutku svog života bili opsednuti dabom. Zarazno, interesantno, novo bla bla.... Jeste sve to, ali to je bilo kul možda prva 2 eventualno 3 meseca. Onda je dab zamenio sve ostale funkcije vaših ruku. Kad uradiš nešto dobro-dab. Kad si srećan-dab, kad nećeš daodgovoriš na pitanje-dab. Pojedeš čokoladu-dab. Kineš-dab. Šta je sledeće.... Hoćete li uraditi dab i kad perete zube? Pa dajte bre ljudi. Shvatam, baš je fora "dabovati", ali ne mora da nam se život pretvori u to.
I što je najgore od svega, većina ljudi i ne zna da uradi dab kako treba. Aaaaaa ježim se na to. Znači, ako ne znaš, nemoj da se blamiraš. To izgleda toliko cringe, da je meni žao da gledam. Onako, polu savijene ruke, šake stegnute. Šta je bre to. Aaaaa evo žmarci me hvataju na samu pomisao na to. Znači, musical.ly isto. To sve može biti dosta normalno da nema previše dečurlije koje svoje vreme provode blamirajući se na toj aplikaciji. Kakvi su to vaši roditelji? (O.L.) xD


Bananica obrve



Aaaaaaaa opet cringe. Ma ovaj ceo post će biti tako cringe. Ja se jako izvinjavam. Šta da radim. xD
Znači obrve. Tačno je da je prethodnu godinu obeležila popularnost Cara Delevingne obrva. I to jeste lepo. Ali ako nemate prirodno lepe i guste obrve (kao, moja malenkost xD), a ako baš želite da one tako izgledaju, popunite ih. Ne da ih crtate već jednostavno pomunite. Jaoj, kada vidim onako debele obrve, dođu vam do korena kose, pritom crne boje, iako vi imate plavu kosu. Ili ono čupam obrve na opasno. Kao da je vama cilj da ulijete strah u ljude koji vas vide. (Ne želim da ulazim u to, šta su vaši ciljevi).


Konturisanje



Niko mi ne može reći da nije primetio da je ova 2016 godina bila ispunjena konturisanjem. I to ne samo lica, već skoro svakog dela tela. Krenući od ušiju, nosa, grudi pa sve do stopala (dap, čak sam i to videla).... i to naravno nevešto konturisanje. Samo stavljanje tamno braon linija gde god stignete. A highlighter. Oh da naravno. Stavljamo ga i ispod očiju, i na jagodicama, i naravno kazaćemo da nas je drug šminkao u 5 ujutru.... (zar ne Bagi?)
Nemam ništa protiv konturisanja, i sama se slažem da nakon nanošenja bronzera naše lice dobije lepši oblik, i možemo ga napraviti da izgleda jako lepo. Nažalost, kad god vidim rumenilo kod usana, ili bronzer na jagodicama zgadim se. Oh dajte ljudi, zar ne koristite YouTube? Toliko tutoriala o svemu. I opet te katasrofalne greške. Ako ne znate da konturišete kako treba, ne izlazite u javnost dok ne naučite. Pa mislim stvarno....  I fejk pegice. Aaaaaaaa umirem. Neko to zna da nacrta kako treba, ali većina ne. Znači to izgleda kao da da uzmete narandžasti flomaster i bodete se njime po licu. Tako fejk, tako ružno i pre svega neprofesionalno....

Lyrics Prank



Kraj. Ja ne mogu ovakve videe više. Ako ja, kao jedan ogroman fan YouTube-a, kažem da je nešto smorilo onda zaista jeste. Znači, bilo je interesantno na početku. Eto lepog načina da se našalite sa prijateljima. I ja to radim ponekad. xD Ali ne postoji dan da mi ne iskoči jedan lyrics prank u preporučenim videima. Sve je postalo isto. Iste pesme, iste fore, isti ljudi.
Pogotovo me nervira to što znam da je većina poruka napeštena, i onda više nije zanimljivo kad znate da je to osoba koja se dopisuje sa sobom. Ma jeste baš vaša najbolja drugarica je priznala sve svoje grehe.Ili kada stave one clickbait-ove kao "My girlfriend says that she cheated me" ili "Lyrics Prank on EX".... Nije kao da je velika tajna, da ste to u većini slučajeva to vi. A i da niste. Svejedno je postalo tako kancerogeno....
Još kad vidim na srpskom te videe.... Nema ništa loše u tome, ali na srpskom to zvuči takooo loše. I često ima dosta grešaka, i promene teksta, što mi se iskreno ne dopada. Ili ono kao "Gone wrong".... Aaaaaaa ne mogu ja ovo

Musical.ly




Nikad u životu nisam pomislila da ću reći da je musical.ly nešto što bih želela da ne postoji, ali zaista jeste tako. I mene je uhvatila groznica ove aplikacije, kada sam je otkrila. I idalje stoji iza toga da je aplikacija jako zanimljiva, i super za trošenje vašeg vremena. I pritom ima super videe, koji će vam ulepšavati dane. Ali, ali, ali, ali....
Svuda postoje ona 7-godišnja deca, koja su iz nepoznatih razloga otkrili musical.ly, i to koriste kao mesto gde će se javno blamirati. Postavljaju snimke gde se ponašaju jako starije, gde pokazuju nešto što nije primereno njihovim godinama, ili su jednostavno ubeđeni da su previše dobri i smešni i da svi žele gledati njihove videe.... Prtiom tu se vrlo lako postaje nova zvezda, i dovoljno je da budete popularni, roditelju milioneri i što da ne postanete novi Jacob Sartorius, koji ima previše savršen glas (ili ne....). Sve u svemu, musical.ly je postao tako cringe, tako očajan za gledanje. Jedno, baš kad vam je dosadno pogledajte poneki video, ulepšaće vam dan. Ali definitivno mogu reći da je dosta pokvario 2016 godinu što se virtualnog sveta tiče. Mogli smo preživeti i bez klinka koje twerkuju pred kamerom, i klinaca koji su umislili da znaju da pevaju.... Hejter sam, znam, ali opet. Što je cringe, cringe je.

"Ono kad ti ne ide pisanje posta" me definitivno opisuje trenutno. To je verovatno jer sam premorena od škole i obaveza. Međutim, nakon srećnog ishoda ovog polugodišta ja se osećam mnogo bolje, i spremna sam za nove pobede. :)


четвртак, 12. јануар 2017.

#KBLS: Winter starter pack

Iako je zima, to ne znači da vi ne treba da budete najveće mačke u svojoj okolini. Morate se oblačiti samo po poslednjoj modi, koju možete sresti na ulicama vašeg grada. Nije teško uočiti šta se nosi ovih dana, ali kako nebeski zakoni nalažu, ja sam dužna da napišem post o tom fenomenu, i da sve vas neupućene duše, zaista uputim u današnje najveće zimske trendove.


Prva i najviše must have stvar jeste zelena jakna sa krznom u boji. Nemojte mi reći, da ne znate kako one izgledaju. Mogu se videti skoro na svakom koraku. Predivna kombinacija maslinasto zelene sa šarenim krznom u fluorescentnim bojama. Preporučujem plavo, roze ili belo krzno. Ako baš želite da povećate vaš ugled u društvu, onda nabavite jaknu gde je perije oko vrata u različitih boja. Onda možete tu jaknu kombinovati uz sve. Nije bitno da li vaše ljubičaste farmerke idu uz zelenu jaknu. Vašim prijateljima će se to sigurno svideti. Pa ćete i dobijati pohvale kako ste najveće topine na svetu, kako kidate i šurite. Naravno na instagramu, jer uživo i ne komunicirate mnogo.


Kada imate zelenu kokošiju jaknu, vi ste vaš posao skoro obavili. Ovo ostalo su samo detalji koji će upotpuniti vaš izgled i napraviti vas još većom boginjom stila vaše škole. Moje natoplije preporuke za obuću jesu patike. Plitke naravno, i nazuvice koje pokrivaju samo donji deo stopala. Nema veze što napolju pada sneg, i što ne osećate vaša stopala više. Za lepotu se živi. I rizukujete upalu bubrega, ali imate ih dva, pa bože moj i da jedan otkaže.


Ukoliko pak poželite da imate dva bubrega, i da jednog dana rodite decu (ili vas samo majka natera na to), najbolje je da obujete one Timberland cipele, i da ubeđujete ljude kako to uopšte ne liči na tzv. "kanađanke", nego da je to skroz drugi model. Jer vi ne želite da prihvatite kanađanke kao totalni hit svake zime, već eto kao izmišljate nešto svoje. Pa još i negirate činjenicu da su kanađanke "Zimski air max".  I ugly boots, naravno. To nosite kad i pidžamu, da biste upotpuni vaš "Just got up outta bed" look. Sasvim je svejdno da li vam stoje ili ne. Vi priželjkujete taj "patka" look, pa i da rizukujete koje lomljenje noge, i žulj.... Nije kao da je to smak sveta.
Mala preporuka, ne pojavljujte se tako obučeni kod vaše profesorke srpskog jezika. Nikad ne znate kako će ko to shvatiti.... xD


Za vreme dana kada je previše toplo za nošenje vaše omiljene jakne, slobodno pređite na one krznene prsluke koje liče kao da ste upravo odrali lisicu i zalepili je na platno. To je totalni modni hit. Ma najbolje je da to kombinujete sa vašom topinom od jakne. Iako nisu iste boje i materijala, kombinacija jako lepo ide zajedno. I možete izgledati jako brutalno, ako sve to lepo uklopite. Neki šal u skroz drugačijoj boji, rukavice obavezno sa cirkonima, ali kapa nikako. Sigurno ne želite da se pokvari vaša (ne) savršeno ispeglana fejk kosa.


Helanke su obavezne u svih godišnjim dobima, ali za vreme zime, one dolaze posbeno do izražaja. Pokažite malo vaše atribute, zašto sakrivati. Budite otvorene, ipak nema razloga za bilo kakav vid sramote. Neka fejk Lui Vuitton torba, crveni karmin na usnama, ulepljene trepavice maskarom, messy punđa i vi ste spremne. Još samo kao eto dodatni detalj, izgrickajte nokte, tako da budu nejednakih dužina. Što je malo loša stvar, jer ne možete nikoga ogrebati, ali nije to mnogo bitno. xD

Žao mi je što sam neredovna, ali sustigle su me obaveze i manjak kreativnosti. Ali, vraćam se polako obavezama, opsesijama i obećanjima, tako da očekujte nove postoe uskoro.
I naravno, još jednom da napomenem, da ne želim ovim postom nikoga da uvredim. Već da i vas koji možda nosite nešto od ove garderobe, nasmejem. Mada verujem da vi i sami već znate koliko ljudi nosi sve ove stvari. Uživajte dok još možete, još malo će raspust, a ja vam želim prijatan dan kao i celu nedelju. Vidimo se.

уторак, 20. децембар 2016.

Kitimo zajedno jelku! #3

Treći put ovo održavam na blogu. Definitivno jako lep uspeh, šta reći. Doduše, ima previše novih čitaoca koji su baš ove 2016 došli na moj blog, pa onda ne znaju o čemu se radi. Međutim, znam da ima i par vas koji ćete učestvovati i po 3 put, što me jako raduje. To je znak da vas idalje ima, i da sam u stanju da sačuvam čitaoce. Divno. ♥
Prvo, pogledajte isti ovaj post iz 2014 i 2015 godine. Sve ovo radim, jer sam na bloggeru jako dugo, i moje čitaoce smatram porodicom. Ipak vi rado čitate ono što ja pišem, međusobno se poštujemo i pomažemo. To je i te kako dovoljan povod da mi okitimo zajdeno jelku.


Ovako, ja sam u gornjem levom uglu postavila sliku jedne prazne jelke. Vaša dužnost je da mi u komentarima zadate neki ukras koji ću ja nacrtati i okačiti na tu našu jelku. Zamolila bih vas da mi ne zadajete, neke preteške ukrase, jer nisam baš neki crtački talenat. Znači neki lepi ukrasi, sami birate oblik kao i boju, šare ili nešto drugo što poželite da stavite na vaš ukras. Ja ću ih redom docrtavati na jelku, i neprestano je ažurirati. Tako ćete uvek moći videti kako naša jelka izgleda u određenom trenutku. Ja ću na kraju izabrati blogera čiji mi je ukras najviše dopao i nekako ga nagraditi za kreativnost. Oduvek je nagrada bilo reklamiranje bloga 10 dana, jer zaista često dobijam poruke da nekoga reklamiram. Eto, dobićete lepu reklamu za vaš blog. ☺

Ako vam još neto nije jasno pročitajte stare postove, ili me pitajte u komentarima. Rado ću vam sve još detaljnije objasniti. ☺

петак, 16. децембар 2016.

Moja godina! 2016

Sećam se da kad se završila 2015 godina i nisam bila nešto preterano tužna. Jednostavno, znala sam da će 2016 biti moja godina, i da ću najzad reći da mi neka godina nedostaje. I bila sam u pravu. Sada u decembru bez dlake na jeziku mogu reći, da je godina bila i bolja nego što sam očekivala. Zaista previše lepih uspomena, mnogo srećnih trenutaka i nasmejanih dana. Sve o čemu sam ranije sanjala, polako je počelo da se ispunjuje i zaista mi je jako drago zbog toga.


U 3 razredu osnove škole, počela sam da se takmičim. Počevši od Misliše i sveta oko nas, pa do hemije i srpskog. I moji mali dečiji snovi su uvek bili visoki. Ne nedostižni, ali visoki. Jedna od najvećih želja bilo je republičko takmičenje, po mogućnostvu iz biologije kao mog omiljenog predmeta. U sedmom razredu nekoliko poena me je razdvajalo od tog cilja. Ipak, u osmom, najzad su moj trud i rad došli do izražaja, i uspeh je bio neminovan. Da skratim priču, otišla sam na republičko i prošla jako dobro. Prezadovoljna. Sama atmosfera, odlazak na fakultet, upoznavanje nove dece i profesora na mene je ostavila utisak koji se nikada neće izbrisati. Nikakav problem mi nije predstavljalo učenje, do kasnih sati, latinskih imena leptirova, jer kad nešto zaista volite, ništa nije teško.


Preživela sam prijemni kao i celu frku oko njega. I evo odmah da kažem mlađim generacijama, da nije ništa teško, i panika je nepotrebna. Upisala sam željenu školu, i započela novo poglavlje života. Takođe, imala sam i jako lepo proslavu maturske večeri. Iako i nisam previše volela svoju osnovnu školu, ta noć bila je jako lepa. To što nisam znala pesme koje su pevane, nije me sprečilo da budem nasmejana i da se, ako ništa, okušam u pevanju naše narodne muzike. :)
Neki bi rekli da je završetak osnovne škole, tužan momenat, ali ne i ja. Čak šta više, dosta sam bila srećna kada se sve to završilo.


Polazak u srednju školi, mnogima je predstavljao problem. Meni ispunjenje svih snova. Još od 6 razreda, sanjam trenutak kada ću odrasti i krenuti u srednju školu. Zbog dosta lošeg društva, ta želja je sve više rasla. I dan kada sam krenula u gimnaziju, pamtiću do kraja života. Drago mi je da se nisam razočarala, mada naravno još uvek ima vremena. Doduše, da sam mogla da biram odeljenje, verovatno bih nešto ovakvo izabrala. Zasita, verujte mi u srednjoj školi, upoznate toliko dece koji su slični vama, da se zapitate zašto ste sve prethodne godine života živeli u zabludi da nepostoje takvi ljudi. Nadam se samo da će ovo potrajati, i da neću morati da ih napustim...


 U ovoj 2016 godini, započela sam novo životno poglavlje, napredovala u mnogim sferama, i sve više počinjem otkrivati svoja interesovanja, a i kvalitete. Još sam postala luđa nego što sam bila (znam da zvuči nemoguće) i itekako prestala da se nerviram za ljude koji ni na koji bitan način ne utiču na moj život. Tu i tamo se ja iznerviram zbog škole, i profesora koji nas maltretiraju, ali definitivno manje nego prethodnih godina. Radila sam sa sobom na prihvatanju pojedinih stvari, da ne mora sve biti savršeno, niti da ja moram biti najbolja u svemu. Između ostalog, promenila sam način svog razmišljanja, o kome sam već pisala ovde gde sam jednostavno odlučila da živim svaki dan, da se mnogo više smejem, i da uživam u životu. I to je najveća promena koja se dogodila. Iz jedne pesimističke osobe, postala sam najsrećnija i najvesilija devojčica koja postoji. To se, čak šta više, može i primetiti u mojim postovima, koje sam takođe promenila.


Pročitala sam mnogo knjiga, obišla previše izložbi, sajmova i festivala u Beogradu. Išla svakog meseca sa društvom u pozorište, zapratila dosta dobrih YouTube-ra, nagledala se odličnih filmova, i otpevala na hiljade sjajnih pesama. Kupila knjige na engleskom, vežbala nemački, i nastavila svoju opsesiju biologijom. Proslavila sam svoj 15 rođendan sa najbližim prijateljima i porodicom, i zbližila se sa osobama koje ranije i nisam primećivala. Napredovala u pisanju, i uopšte vođenju bloga. Promenila svoj stil pisanja i istakla se po onome što sam samo ja. U 2016 sam popila puno kafe, probala toliko haljina, dobila pregršt lepih crteža od mojih talentovanih prijatelja, bila previše tumblr, i totalno otkačena. Smejala sam se svaki dan, odgledala bezbroj epizoda serija, kao i počela da se šminkam. Godina za pamćenje definitivno. Hvala ti 2016! Nedostajaćeš! ♥

понедељак, 12. децембар 2016.

Decembar iz ugla jednog gimnazijalca!

Decembar. Baš super. Moj omiljeni period u godini, puno praznika, raspust, druženje... Ma ne može biti bolje. Ali definitivno može biti jako gore.
Kad ste novopečeni učenik gimnazije za vas ne postoji odmor. Ma zabraniće vam da razmišljate o slobodi. Treba samo da se uči, uči i uči. Što bi rekla VP: "Prvo škola, pa život i onda tek porodica." I umesto da se radujem mojim omiljenim praznicima koji se bliže, ja moram da razmišljam o tome da li ću dobiti 2 iz matematike (da, do toga je došlo) i da li ću stići da pročitam Herodotovu istoriju. Tako da, ako me nema ovde na blogu, znajte da sedim za stolom u svojoj sobi i učim. :)


Ah, decembar. Definitivno mesec koji ima više kontrolnih zadataka i usmenih odgovaranja nego dana. I bolan je, nema šta. Uglavnom se dani svedu na učenje, ili u krajnjoj varijanti čitanje previše naporne Ilijade od 600 strana. Ljudi moji, ja sam umrla posle 3 rečenice, a oni likovi u knjizi nikako.... xD To je verovatno super za nekoga ko voli književnost starog veka (Bagi, poyy) a mi ostali mučenici smo prinuđeni da pročitamo nešto što nas uopšte ne interesuje, i prvenstveno pola toga ne razumemo. Zašto mi prirodnjaci imamo više lektira nego deca sa društvenog? Večna misterija univerzuma...


Ustanem ujutru. Znači, zadnje vreme je došlo, da sam ja počela ranije da ustajem samo da bih učila. I onda sva tako nikakva pokušavam da se izvučem iz kreveta i nateram sebe da barem jednom pročitam novu lekciju iz hemije, jer znam da ću imati 15-minutni kontrolni, i to vrlo uskoro. Nije mi teško da učim, zaista. Pogotovo hemiju i biologiju, predmete koji predstavljaju razlog mog upisivanja prirodonog smera. Molim vas recite mi da nisam jedina osoba koja uživa u učenju goldžijevog aparata, i trenutno ćelijske deobe. Molim minut ćutanja za lizome. Najslađe ćelijske organele koje postoje. ♥


E, a ti motovacioni trenuci, početka mog učenja. Uvek sam u fazonu: "Moraš Iva učiti. Imaš 9 kontrolnih i usmenih odgovaranja ove nedelje. Jeste da je lepše kititi sobu, i slušati novogodišnju muziku, ali...." I na kraju se taj govor pretvori u moje jadikovanje zašto moram da učim, i pojavi se želja da se ubijem. Mislim neću se zaista ubiti, ali... Ma znate šta hoću da kažem. ☺
Samo koliko mi fali onaj bezbrižni osmi razred, gde mi je najveća obaveza bila da se spremam za takmičenja i da čitam knjige koje volim. Sada postoje samo sećanja na to neko vreme, kada sam bila slobodna.  U svakom slučaju, sva ta moja beskorisna zapovedanja se uglavnom završe, ležeći u krevetu i učeći. Jer nekako se dogovorim sama sa sobom da ću učiti u krevetu, jer sam previše umorna. I da čim naučim nešto ću spavati. Da, da. Interesantna motivacija. Probajte..


Svi idu gradom i razmišljaju o tome kako je sve prelpo ukrašeno, i kako će nova godina biti savršena. Samo gimnazijalci misle kako sve to troši previše stuje, i onda pomnože broj svetiljka koje vide na jednom drvetu na Bulevaru, sa cenom struje, i tako dobiju ogroman broj potrošnje energije. Pokušavamo zajedno da rešemo sve probleme naše države, i usput poneki matematički izraz koji nam je profesor zadao, a za koji pola nas naravno nikad nije čulo.
Između ostalog, ja izgubim kapu i šal pa trčimo u presvlačionicu da pokušam da je pronađem. Naravno tada mi ispadne ceo ranac, pa izgubim i pernicu. Znači idol sam samojoj sebi, majke mi. :D

четвртак, 08. децембар 2016.

#Devojka razmišlja: Kad treba da se odgovara

Ma ne bre. Neće danas pitati. Ma kakvi. Nije pitala ni šesticu, što bi onda nas. Dobra je Tića, ako je lepo zamolimo da ne pita, pristaće. I pre je to prolazilo. Zašto ne bi i danas. Uostalom, rećićemo da nam puno stvari nije jasno, i Sanja će se javiti za neki težak zadatak. U krajnjem slučaju ona će i odgovarati. Nije kao da postoji nešto što ona iz fizike ne zna. ;)


"A sada odgovaramo?!" A nemoj da me zezaš... Da li? Aaaaa znači jednom u životu ne naučim nešto i ona nađe danas da pita. Au živote, čime sam ovo zaslužila. Uvek sam bila dobro dete. Jesam, stvarno. Doduše, jednom kad sam bila mala, nisam poslušala učiteljicu kada je rekla da ne pričamo, ali inače sam uvek jako dobra. Zar ne? Ajde, nek se javi neko, spasite nas muka i odugovlačite što više... Neće niko? Dobro, kao i uvek Iva će da se žrtvuje za dobrobit celog odeljenja. "Profesorka, da li ćete vi nama na kontrolnom reći, koliki je taj ugao?"


Jaoj. Evo kreće od napred. Brzo će onda stići do mene. Staće mi srce. Gotovo. Ima da umerem odmah. Hu-hu-hu, diši Iva. Možda neće stići do tebe. Ili ipak hoće. I sad ti uopšte ne treba da zabodeš lošu ocenu, kad taman što si popravila na 5. Kako sam glupa. Trebala sam reći da mi nije dobro i da odem iz škole. Opravdali bi mi roditelji. A ne ovde sad da patim i da razmišljam hoće li profesorka biti dobre volje da ne prozove broj 7... Bolje da sam ostala kući. Šta mi je ovo trebalo u životu.


O molim te Bože spasi me. Neću da odgovaram. Stvarno nisam ništa spremala, i moraš me razumeti. Previše obaveza imam i nažalost ne mogu uvek biti spremna. Evo obećavam da ću biti dobra. I da ću slušati roditelje, marljivo učiti i ustajati starijima u autobusu. Ma ako treba počeću ranije da se spremam za školu, i neću kasniti više nikadam ili bar ne tako često. Naučiću za četvrtak, stvarno. Ne obećavam tek tako zaista hoću.


Kako neko može da razume ovo kružno kretanje. Mislim nije preteško, ali čoveče kad bi nam nešto objasnila.., Aaaa kako se ovi profesori ovde i zaposle? Duša me zaboli kad shvatim ko treba da nas da ocenjuje. Oni ni sebi ne znaju da objasne kako treba. Jaoj onesvestiću se. Umreću. Pašću kroz prozor. Kraj. Ako me prozobve, majke mi, počeću da plačem jer sam ionako na ivici suza. Ništa neću izgubiti, jedino sebe mogu spasti trenutnog odgovaranja. Kukaću, majko sveta, znamo da to prolazi kod drugih nastavnika, što neće i kod fizičarke. Onako žena izgleda kao da ima 25 kg, i samo čekam momenat kada će je vetar oduvati. Mada shvatila sam da nosi kamenje u torbi, to je jedini način da ostani pri zemlji.

"A Iva, vidim da si jako vesela. Možeš li mi reći nešto o impulsima?